Više nego dvotrećinska većina Srpske napredne stranke u parlamentu, uz prstohvat partnerskih partija i predstavnika nacionalnih manjina jeste očekivani antiklimaks, ali i rezultat surove političke (ne)demokratke stvarnosti međ’ Srba nakon junskih izbora. Slika i prilika takvog parlamenta govori više od hiljadu reči. Sličan zaključak može da se primeni i u slučaju bilo koje vidljive političke alternative u Srbiji: s jedne strane buka, s druge strane bes, a u sredini, kao vezivno tkivo političkih platformi obe strane – Aleksandar Vučić.
Poslednji primer dijaloškog ambisa i manjka idejnog političkog programa opozicionog bloka jesu dani utrošeni na komentarisanje, ali i ismevanje, predsednikovog izleta u studentske vode. Suvislo bi bilo reći da je taj marketinški potez Aleksandra Vučića samo još jedan u nizu spinova bačenih u opustošenu političku arenu, medijska taktika kojom on iznova i iznova nameće teme o kojima će narod zboriti. Ovu komunikatorsku strategiju, poznatiju kao „strategija mrtve mačke“, koja za cilj ima neprestano skretanje javne pažnje s jedne na drugu temu, popularizovao je ser Linton Krozbi kroz saradnju sa Torijevcima, pre svega sadašnjim premijerom Borisom Džonsonom, u Engleskoj.
Međutim, ono što karakteriše srpski društveni milje, pored ostalih, jeste da je ta „mačka“ uglavnom sam predsednik Vučić – potrebno je samo postaviti pitanje koliko je puta prosečan građanin podlegao nervozi, očajničkom smehu ili komentarisanju njegovih izjava, i tako u beskonačni krug. On ne nameće samo teme, već i sebe.
Socijalni psiholog Vladimir Mihić je za VOICErekao da personalizacija politike u liku jedne osobe, kao u ovom slučaju, predstavlja osnovu komunikacije moći u autoritarnim režimima.
– Neretko, kao što je sada slučaj, vođa je taj koji sam stvara teme koje „narod želi“, a onda na njih odgovara. Nema, dakle, istinskog interesovanja naroda za neke teme, nego se one, agresivno, nameću kao bitne, a onda vođa predstavlja svoje ideje za rešavanje problema koje je sam stvorio i koji nisu ni bili u žiži interesovanja javnosti pre nego ih je on tamo stavio. To je u autoritarnoj državi čest mehanizam stvaranja kvazi-afera koje imaju ulogu da preplave medije i time uguše svaki pokušaj da se, istinskim aferama vlasti, uzdrma autoritarni režim, objašnjava Mihić i dodaje da je posledica toga urušavanje demokratskih institucija koje postaju „smetnja“ za efikasno funkcionisanje države.
U ulozi onoga koji rešava sve probleme, koliko god oni minorni bili, Aleksandar Vučić se, između ostalog, nedavno pojavio kada je svojom intervencijom „spasio“, između ostalih, Sarajevsku ulicu u Beogradu od pandži Gorana Vesića, čime je još jednom pokazao svom biračkom telu da sve zavisi od njega. Takvi medijsko-marketinški spektakli služe, između ostalog, konstruisanju, a potom i prodavanju ideje o predsedniku Srbije, pogotovo u okruženju u kom političari, prema rečima teoretičarke medija Ane Martinoli, postaju proizvod koji je potrebno prodati.
– U praksi, ovo znači adaptiranje političke vizije preferencijama glasača. Oni (političke partije) se oslanjaju na određene značajne tačke u svojim programima, ali su spremni da se brzo prilagode, promene i da čak potpuno izmene politiku koju zastupaju ako primete da se odvijaju promene u načinu na koji društvo „razmišlja“. Ovaj model podrazumeva i veoma intenzivna, kontinuirana istraživanja javnog mnjenja, kvalitativna i kvantitativna istraživanja glasača i ne-glasača, fokus grupe i ankete, da bi se potom, na osnovu tih podataka, kreirale politika, političke poruke, pa samim tim i političke kampanje, izjavila je Martinoli.
Heroj i mučenik
Jednom kada se nađe u medijskom prostoru, Aleksandar Vučić legitimiše svoj položaj kroz stvaranje narativa o svom liku i delu kroz dva arhetipa – heroj i mučenik. Ukratko, poruka koju on šalje jeste spremnost da se „izgine“ za državu, čak i onda kada je taj narod nezahvalan i ne vidi žrtvu koju vođa za njega čini. Veoma bitan trenutak u poopštavanju takve predstave svog lika biračkom telu ima samoviktimizacija, koja, prema mišljenju komunikološkinje Jelene Kleut, ima za cilj da svaku kritiku na račun predsednikovog postupka pretvori u napad na ličnost.
– Kada je reč o autoritarnom režimu, napad na ličnost se potom poistovećuje s napadom na državu. Time se stiže do radikalno pojednostavljene formule: ko je protiv Trampa, Putina, Vučića automatski je predstavljen kao onaj ko je protiv Amerike, Rusije ili Srbiji. Zato ćemo kao odgovor na kritiku često čuti izjave poput – „smeta im jaka Srbija“. Takvim pojednostavljenjem ukida se mogućnost da se vodi razgovor o konkretnim stvarima, što je zgodan način da se populisti odbrane od svake kritike. Dodatno, čim temu predstavite kroz prizmu prijatelja i neprijatelja države, cela diskusija se svodi na to ko koga voli ili mrzi. A, naravno, društvena pitanja su uvek mnogo komplikovanija od te jednostave formule, rekla je Kleut za VOICE.
Mala crna kutija
Bez obzira na to ko se nalazi na drugoj, protivničkoj strani, građanima je potrebna „čvrsta ruka“ autoriteta koja će ih sprovesti kroz opasne vode unutrašnje i spoljašnje politike. To je karakteristično za ovdašnje prilike, jer osim kratkog perioda početkom milenijuma, uvek je postojao neki vođa kome se bezrezervno verovalo, i koji je simbolizovao sve težnje i potrebe cele nacije. Televizija, u ovom slučaju, doprinosi stvaranju imidža lidera, koji se može lakše oblikovati i menjati prema očekivanjima publike i potrebama političara nego što to mogu programska opredeljenja.
U tom smislu, male crne kutije u dnevnim sobama su kod nas najvažniji medij političke komunikacije, i za političku elitu i za birače. Ne sme ni po koju cenu da se učini vidljivim postojanje bilo kakve političke alternative Aleksandru Vučiću. Formula je ovde jednostavna – ljudi neće dati svoj glas onima kojih nema na ekranima. Njihova (ne)vidljivost guši njihov politički legitimitet, a činjenica da je srpska publika evropski rekorder po dužini gledanja televizije može samo da odmogne. Pošto na televizijama s nacionalnom frekvencijom uglavnom nije zastupljen nijedan predstavnik opozicije sem u pežorativnom tonu, veoma je lako poistovetiti se s Vučićevom žrtvom koju on podnosi za narod i koju on, kroz fiktivan dijalog i obračun sa neistomišljenicima, neprekidno naglašava i ponavlja. S druge strane ekrana se, naravno, nalaze oni koji žele da sruše predsednika Srbije, da naude narodu, važan populistički termin, i gurnu ga u propast, a koji su, opet, toliko „nebitni“ i „sitničavi“ da ne mogu da završe na televiziji – gostovanje u emisijama se i dalje smatra svojevrsnim prestižom i ono govori o značaju i statusu te osobe koja je „zaslužila“ da se tu nađe.
Rijaliti kao deo kampanje
Jednom kada se gledalac poistoveti s Vučićevom ličnom pričom, u kojoj on vodi Srbiju napred dok mu drugi rade o glavi, formiraju se emotivne veze, i deo biračkog tela, kome je poruka i bila upućena, polako staje na njegovu stranu, braneći ga jače, što su jače i kritike. Međutim, da bi se Vučićeva persona sagledala u pozitivnom svetlu, potrebno je načiniti one druge većim zlikovcima, jer se tada dolazi u situaciju da se, uprkos manama, staje na stranu Vučića, jer barem on nije toliko loš kao oni koji ga napadaju. Jovanka Matić sa beogradskog Instituta društvenih nauka u izjavi za VOICEje rekla da rijaliti programi igraju veoma bitnu ulogu u ovoj vrsti komunikacije i relativizacije društvenih konvencija kod biračkog tela Srpske napredne stranke.
– Sa večnim trajanjem rijalitija odlično korespondira permanentna kampanja Vučića, jer se publika navikava da njihovu permanentnost doživljava kao nešto uobičajeno i prirodno, a ne posledicu odluke koja njihovim autorima donosi ogromne benefite. Rijaliti programi dekonstruišu uobičajene moralne norme i kulturne konvencije i time stvaraju pogodan ambijent za normalizovanje bahatosti, arogancije i diskvalifikatorske retorike i u političkom polju. Rijalitima se stvara grupna svest koja je pogodna za mobilizaciju „mi-oni“ dihotomije, koju SNS veoma vešto koristi, čak i kada ne definiše ko su „oni“ protiv kojih se kultivišu neprijateljska osećanja, smatra Matić.
Opozicija slepa za građane
Međutim, jedno oko „Velikog brata“ je uvek usmereno i ka onima koji ga gledaju. Dakle, političke stranke i istraživači javnog mnjenja su, na današnjem tržištu, neodvojivi i rade zajedno. Kada dobro targetiraju i (u)poznaju svoje glasače i ne-glasače, tek onda pristupaju oblikovanju političke kampanje koja, kao i sve marketinške kampanje, ima za cilj da zadovolji i skrivene potrebe, želje, da umiri strahove, da uljuljka, da osnaži, da zavede. Ipak, suštinski mehanizam propagande je upravo u tome da sam propagandista suptilno nametne građanima određene želje, ideje i potrebe s kojima će se oni poistovetiti i koje su u skladu s zamislima propagandiste. Predizborni spotovi koje je promovisala Srpska napredna stranku daju slikovit primer toga kako izgleda prosečan građanin Srbije po kroju te partije – dobri, radni, vredni ljudi, gubitnici tranzicije, nepravedno osiromašeni, poniženi i potlačeni, prevareni od strane „prethodnih“ vlasti, establišmenta, korumpirane politike.
Iza takvog prikaza, međutim, krije se prilično cinična logika, objašnjava režiser i producent Aleksandar Karišik za VOICE.
– Propaganda je multidisciplinarna delatnost, i posao propagandista je da dobro poznaju građane, da procene šta će ih motivisati na željenu akciju tipa kupovina nekog proizvoda ili glasanja za određenu političku opciju. Međutim, nisam baš siguran da Srpska napredna stranka, ili bilo koja politička stranka, vidi većinu građana kao uredne, urbane likove u lepim stanovima, kafeima ili seoske domaćine na bogatim imanjima, rekao je on.
Prateći tu misao, postavlja se pitanje da li sadašnja opozicija u Srbiji uopšte i vidi građane. Primetno je kako se Vučićevi politički oponenti uopšte ne bave društveno-ekonomskim uzrocima koji su doveli građane u sadašnji, politički nezavidan položaj. Neželjeni efekat takvog pristupa jeste da se legitimiše nametnuti narativ u kome sve zavisi od volje politički najmoćnijeg pojedinca, a bilo bi naivno tvrditi da veliki broj nedaća i problema u srpskom društvu počinje i završava s predsenikom Srbije.
U takvoj medijskoj prezasićenosti likom i slikom Aleksandra Vučića, današnja opozicija, koja se u domenu kulta ličnosti ne može meriti sa predsednikom, uhvatila se u svojevrsno vrzino kolo. Ako gledalac ili čitalac ne vidi vođu na ekranu ili u novinama, videće nekog društvenog aktivistu ili opozicionara koji govori o njemu, čime se zatvara krug Vučićeve medijske strategije. Takav politički diskurs doveo je do stvaranje specifičnog referendumskog narativa u krugovima njegovih oponenata, čime se sablasno priziva kraj devedesetih – mi ili on. Ipak, u tako tematski skučenom javnom prostoru, prema rečima Jelene Kleut, nema mesta za konstruktivan dijalog.
– Da li se fokusirati samo na predsednika kao centralnu tačku političke moći ili otvarati druge teme – to je suštinska dilema opozicionog delovanja danas. I tu nema lakog odgovora. Sa jedne strane, onaj koga premijerka u javnosti oslovljava sa „šefe“, predsednik koji je toliko puta pokazao da drži u šaci i vladu i parlament, mora biti predmet opozicione kritike. Takođe, oko kritike predsednika lako mogu da se slože i veoma različite opozicione političke stranke. Zajedno sa slobodom medija i fer izborima, to je taj zajednički minimum. A možda i maksimum jer vidimo da mnoge teme i razjedinjuju opoziciju, mišljenja je Kleut.
Uz sve veću apatičnost, pa i gadljivost građana prema političkom procesu, smislena kolonizacija strateški određenog medijskog prostora, zajedno s političkim slikama i porukama, od strane predsednika Srbije i marketinške infrastrukture koja stoji iza njega, sasvim je dovoljna da dopre do ciljane grupe biračkog tela i homogenizuje ga u borbi da se obesmisli i/ili uguši bilo koji politički protivnik. Oponent na sceni Srbije, međutim, u ovom trenutku ne može, a da ne viče – „Vuk!“.
Igor Išpanović i Igor Mihaljević (VOICE)
naslovna karikatura: STUPS
